Mislila sam da će sa rođenjem deteta naš brak postati još jači. Marko i ja smo bili kao iz snova — smejali smo se, planirali, raspravljali samo oko sitnica. A onda se rodila Mila.
I sve se promenilo.
Tri nedelje posle porođaja gotovo da nisam spavala. Mala beba je plakala svake noći, a ja sam pokušavala sve sama — hranila je, uspavljivala, prala, kuvala. Marko je sve češće ponavljao isto:
— Pusti me da se malo opustim, Ana. Moj odmor je tako kratak.
„Moj odmor.“ Te reči su mi odzvanjale u glavi dok sam držala u naručju sitno, drhtavo biće koje plače. Bila sam iscrpljena do kostiju, ali još više me bolelo srce — ne od umora, već od usamljenosti.
Kad god bih tražila pomoć, on bi samo prevrnuo očima, upalio televizor ili otišao u garažu. Govorio je da mu je „teško da se navikne na novu ulogu“, ali nekako je meni bilo najteže.
Došla je subota — dan kada je moja mama odlučila da napravi malu proslavu povodom Milinog prvog meseca. Kuća je bila puna rodbine, smeha, mirisa kolača i cveća. Svi su se divili bebi. Marko je sijao, šalio se, držao čašu vina i izgledao savršeno.
— Trebao mi je ovaj odmor — glasno je rekao prijateljima. — Nisam znao koliko je naporno kad radiš i čuvaš dete u isto vreme.
Stajala sam pored njega, držeći Milu u naručju. Ruke su mi se tresle. Htela sam da kažem da nije proveo ni sat nasamo s ćerkom. Ali samo sam se nasmešila. Onako pristojno, lažno, kao gumica na ivici pucanja.
Nekoliko minuta kasnije, prostorija se zavrtela. Glasovi su se pomešali, svetlo postalo previše jako. Osetila sam kako mi telo popušta. Poslednje što sam čula bio je nečiji uzvik:
— Ana!
A onda — mrak.
Kad sam se probudila, oko mene su bila poznata lica — mama, tetka, drugarica. Svi su se vrzmali, neko mi je pružio komad torte:
— Hajde, dušo, pojedi, treba ti šećer.
Klimnula sam slabo, drhteći celim telom. I tada sam pogledala Marka. Stajao je malo dalje, namršten, zbunjen. I shvatila sam — nije zabrinut. Ljut je.
Put kući bila je mučna tišina. Htela sam da objasnim, ali mi je knedla stajala u grlu.
Čim smo ušli, on je planuo:
— Znaš li ti kako je to izgledalo? Sad svi misle da te ne podržavam!
Gledala sam ga ne verujući.
— Marko, samo sam… pala. Nisam više mogla da stojim.
— Naravno — iscerio se. — I to baš pred svima.
Okrenula sam se i otišla u spavaću sobu. Suze su same tekle. To više nije bio samo umor — to je bila bol kad čovek kojeg voliš ne vidi tvoju bol.
Sledećeg jutra je prolazio pored mene kao stranac. Nije ni pogledao Milu. I prvi put sam pomislila: možda je vreme da odem.
Već sam pakovala torbu kad je zazvonilo zvono. Na vratima je stajala njegova majka, otac i nepoznata žena s toplim osmehom.
— Moramo da razgovaramo — rekla je svekrva i ušla.
Žena je bila profesionalna bebisiterka.
— Unajmili smo je na dve nedelje — objasnila je svekrva smireno. — Da pomogne tebi i… — bacila pogled na sina — da nauči Marka kako se brine o bebi.
Stajala sam nemo, a svekar mi je pružio brošuru.
— Ideš u banju, Ana. Na nedelju dana. Odmori se. Vrati snagu.
Otvorila sam brošuru — slike mora, belih bade-mantila, svetlosti. I prvi put posle dugo vremena poželela sam da zaplačem od zahvalnosti.
Pogledala sam Marka — stajao je bled, zbunjen. I prvi put — nije se svađao.
Ta nedelja mi je promenila život. Spavala sam. Disala. Jela toplu hranu. Slušala tišinu i prvi put osetila da sam opet živa.
Kad sam se vratila, nisam prepoznala stan. U kuhinji je mirisalo na ovsene keksiće. Na stolu je stajala flašica s mlekom, pažljivo označena vremenom hranjenja. A u dnevnoj sobi — Marko je sedeo s Milom u naručju.
Izgledao je umorno, ali mirno. Na licu mu je bilo nešto novo, stvarno.
— Spavala je tri sata bez buđenja — rekao je ponosno. — Znaš li, sad umem da menjam pelene. Čak i zatvorenih očiju.
Oboje smo se nasmejali. Prvi put — iskreno.
Kasnije mi je priznao:
— Prodao sam svoje gitare. One kolekcionarske. Vratio roditeljima novac za dadilju i tvoj odmor. Sramota me je što sam sve shvatio tek sad.
I poverovala sam mu — to nisu bile samo reči. To je bilo iskreno pokajanje.
Od tada smo drugačiji. Ponekad, kad Mila spava, on je tiho pomiluje po glavi i šapne:
— Hvala ti što si nas izabrala.
I ja tada shvatim: onaj moj pad, koji je izgledao kao kraj — zapravo je bio početak.