U jednom severnom selu, na ivici zabačenih šuma, živeo je starac čuvar šume. Delio je kuću sa ćerkom, njenim mužem i njihovim malim sinom — tihim, svetlookim dečakom, zbog kojeg je deda bio spreman na sve.
Jednog letnjeg dana čuvar šume krenuo je u šumu po borovnice — želeo je da obraduje unuka svežim plodovima. Poznavao je te krajeve kao svoje prste i zato se zaputio duboko, tamo gde su bobice veće, a vazduh gušći.
Sedeći na čučnju, stavio je korpu pored sebe i počeo da bere — sa pažnjom i bez žurbe. Toliko se zanio da nije primetio da je stigao do ivice duboke jame. I odjednom, tišinu je prekinuo ogroman, preteći režanje.
Pred njim je stajao medved. Ogroman, oprezan, prilazio je sa dubokim dahom, kao da je rešio da kazni neželjenog gosta.
Ali čuvar šume nije se uplašio — nikada nije išao u šumu bez puške. Podigao je cevi i opalio. Eho se razneo kroz drveće, medved se povukao u stranu… ali nije otišao.
Tada je čuvar shvatio — razlog nije u njemu. Na zemlji, nekoliko koraka dalje, ležao je medvedić. Mali, tužno cvileći, šapa mu je bila uhvaćena u klopku. A medvedica je stajala pored, ne znajući kako da pomogne.
Čovek je polako prišao. Iz torbe je izvadio džepni nožić, pažljivo razgrnuo metal i oslobodio mladunče. Medvedić je potrčao ka majci, a čuvar šume, ne čekajući da se ona pribere od straha, požurio je da se udalji.
Hodao je brzo, osećajući kako se granje krcka iza njega. Činilo se kao da ga neko prati. Tek kada je stigao do ivice šume, usudio se da se okrene — i ugledao je nju. Medvedica je stajala među drvećem i posmatrala. Dugo. Nije bilo ni gneva ni pretnje. U njenom pogledu bilo je nešto ljudsko — kao zahvalnost. Ali tada čuvar to nije razumeo. Pomislio je da je jednostavno čudom izbegao napad.
Prošla je godina.
Jednog večernjeg časa starac je sedeo pored prozora, čekajući ćerku i zeta — otišli su u grad po krevetac za bebu. U porodici su očekivali prinovu, a čuvar je stalno gledao ka putu. Ali sunce je već zalazilo, a njih još nije bilo.
Odjednom, u kuću je uleteo komšija — bled, zadihan.
— Nevolja! — povikao je. — Po selu luta medved! Sa krvavom njuškom! Nešto nosi u zubima!
Čuvar šume je zgrabio jaknu i istrčao napolje. Ljudi su se okupili, vikali, pucali u vazduh. Medvedica je, ne odlazeći daleko, stajala na ivici šume. Kada je ugledala starca, naglo je spustila glavu, prišla bliže i na zemlju položila nešto umotano u crvenu tkaninu. Zatim se, kao da se smirila, povukla nazad.
Čuvar je stao. Prepoznao je. Ona ista medvedica.
Koračao je napred. Na travi, umotano u ćerkinu haljinu, ležalo je novorođenče. Živo. Njegov unuk.
Srce mu je zadrhtalo. Shvatio je: životinja želi da pođe za njom. I pošao je. Medvedica je koračala polako, stalno se osvrćući, sve dok ga nije dovela do starog, napuštenog mosta. Ispod mosta — provalija, stene, i dvoje ljudi.
Zeta su izvukli mrtvog. Ćerka je jedva disala.
Uz pomoć komšija uspeli su da je izvuku. Lekari su kasnije rekli — čudo je da je preživela. Kada se probudila, ispričala je da je nagovorila muža da prošeta poznatim stazama. Daske mosta nisu izdržale, oni su pali. Od straha su počele trudove. Sećala se samo kako joj je prišao medved — i dalje ništa.
Tada je starac sve shvatio. Medvedica je vratila dug. Spasila je njegovog unuka — kao što je on nekada spasao njeno mladunče. Setio se tog pogleda iz šume. Nije bila ljutnja — bila je zahvalnost. Samo sada je mogao to da prepozna.