„Pas je umirao. Zvao se Cezar. Nekada snažan, srebrnkasto-siv, sada je ležao nepomično, samo mu se grudni koš jedva pomerao.
Veterinar, odlazeći tog večera, tiho je rekao:
— Do jutra neće doživeti.
U kući je zavladala tišina.
Jelena je brisala suze kraj lavaboa, dok je Nikola gledao kroz prozor — na dvorište i staru krušku.
— Ne možemo ga više mučiti — šapnula je.
— Sutra — odgovorio je muž. — Ne večeras.
U uglu, među kockicama, igrala se njihova jednogodišnja ćerka — Jovana. Primetila je da je kuća postala previše tiha.
Okrenula se i izgovorila svoju prvu reč:
— Ce…za…r.
Jelena je zaledila. Nikola nije mogao da veruje.
— Rekla je njegovo ime…
Devojčica je pružila ruke. Jelena je spustila Jovanu na pod.
Jovana je puzala do sofe i dotakla pseću šapu.
— Ce…zar spavaj — šapnula je, jedva izgovarajući.
Pas je pomerio rep. Sa naporom je okrenuo glavu i stavio je u krilo deteta.
Jelena je prekrila usta rukama.
— Čuje je…
Jovana se tiho nasmejala, zagrlila ga za vrat i šapnula:
— Ostani.
Ta reč odjeknula je neočekivano jasno.
Cezar je uzdahnuo. Disanje je postalo ravnomernije, mirnije.
— Bože… — šapnula je Jelena. — Diše.
Do zore, pas je već spavao mirno. Grudni koš mu se ritmički podizao, kao srce koje je pronašlo smisao života.
Ujutru je sunčeva svetlost prodrla kroz prozor.
Jelena se probudila — i videla Cezara kako sedi. Glava podignuta, pogled jasan.
— Nikola, pogledaj!
On je dotakao pseći vrat — puls je bio ravan, topao.
— Živ je.
Kada je veterinar stigao, nije mogao da veruje očima.
— Juče ste rekli da ne diše — podsetio je.
— Pogledajte sami — odgovorio je Nikola.
Doktor je dugo slušao, pa je samo odmahnuo glavom:
— Pritisak je u redu. Srce kuca. Ne mogu da objasnim. Dešava se… žive dok osećaju da su potrebni.
Od tada, Cezar je ponovo izlazio u dvorište, sunčao se i tiho lupkao repom po podu dok je Jovana gradila kulu od kockica.
Dve nedelje kasnije, devojčica je napravila prve korake — pravo ka njemu.
On se spustio da joj olakša držanje za krzno.
Jelena je plakala i smejala se:
— Ide ka njemu.
Na slici, gde mala grli Cezara, Jelena je kasnije napisala:
— „Ljubav ih je naučila da hodaju.“
A kada je mesec dana kasnije Cezar zaspao zauvek, sve je bilo tiho i svetlo.
Jovana mu je prišla, zagrlila ga i rekla istu reč, kao te prve noći:
— Ostani.
Pod starom kruškom postavljen je kamen.
Jelena je pored stavila ljubičastu džemperić Jovane.
Ponekad, u zoru, Nikola se kunući tvrdi da čuje tihi lavež iz dvorišta.
Jelena se smeška:
— Bravo, stari druže. Izdržavamo.
I svaki put kada sunčev zrak padne na staru sofu, Jovana dodiruje to mesto i šapće:
— Ce…zar.
Jer ljubav zaista ume da pobedi smrt.“