U zabačenom selu Crnoje život je tekao mirno: ljudi su ustajali s prvim pijetlovima, hranili stoku, popravljali ograde i uveče se skupljali po kućama. Samo su prozori kod bake Ane gotovo uvek svetleli duže od svih. Živela je sama, sa domaćinstvom i starim mačkom, i uprkos usamljenosti, nikada se nije žalila.
Ali jednog jutra, rano, kod njene kapije pojavio se mali sivog krzna. Štence — drhtavo, s ogromnim očima u kojima je bilo očajanje. Ana nije oklevala: uzela je mališana u kuću, nahranila, ugrejala. Tako je dobila novog prijatelja, kojeg je jednostavno nazvala — Vukac.
Mali pronalazak
Štence je brzo raslo. Bio je pametniji od običnih pasa, pažljiv, kao da razume sve bez reči. Umesto lajanja — duboko režanje, umesto podilaženja — samouverena opreznost. Komšije su se šalile da je preozbiljan za običnog psa.
Ali Ana se samo osmehnula:
— Pametan je moj, samo ima karakter.
Vukac je čuvao dvorište, ne dopuštajući nepoznatima da priđu čak ni kapiji. Zimi, kada su mećave zavijale napolju, spavao je pored peći, stavljajući njušku na Anine kolena.
Noć straha
Jedne večeri po selu su se proširile uznemirujuće glasine — negde u blizini kriju se pobegli zatvorenici iz kolonije. Ljudi su požurili da zatvore vrata i zaskočili kapije. Samo Ana, koja je živela na rubu sela, o tome nije znala.
Kasno uveče, začuo se kucanj. Žena je otvorila vrata — i u prolazu su se pojavila dvojica muškaraca. Lica su im bila tmurna, ruke prljave i drhtave.
— Vode… — promrmljao je jedan.
Ali čim su kročili unutra, Vukac je skočio. Njegovo krzno se diglo, a grlo je zgrčio gluh režanje.
— Tiho, pas — osmehnuo se jedan od njih i zakoračio napred.
Odgovor je bio skok. Vukac je zapeo između njih i Ane, režao tako da su muškarci zadrhtali. Jedan je pokušao da izvadi nož, ali zver je bila brža — udarac, krik, i sve se završilo u hukotu oborenih stvari.
Junak sa žutim očima
Uplašeni nasilnici pobegli su iz kuće i utrčali u mrak. Njihovi krikovi i lavež probudili su celo selo. Muškarci s baterijskim lampama i puškama pritrčali su u pomoć, a sat vremena kasnije pobegle su predali policiji.
Ana je sedela na podu, grleći Vukca. Na šapi mu je svetlela krv, ali oči su ostale mirne — učinio je ono zbog čega je ušao u njen život.
Verni čuvar
Posle te noći, Vukac se oporavio. Ožiljak na šapi ostao je kao znak hrabrosti. Postao je još pažljiviji, ali prema vlasnici je bio nežan kao i ranije — ležao je kod njenih nogu, pazio da se ne saplete i uvek je dočekivao kod kapije.
Priča o Ani i njenom vuku postala je legenda u okolini. Ljudi su govorili da ponekad sama priroda šalje čoveku zaštitnika, kada je posebno usamljen.
I svaki put, kada uveče nad selom odjekne dugo vukovo zavijanje, starci tiho kažu:
— To je Vukac. Još uvek čuva svoj dom.