Mladi vojnik po ugovoru sam se prijavio za službu u planinama, odlučivši da će upravo tamo dokazati sebi i drugima šta vredi. Nije znao da ga tamo čeka susret koji će zauvek promeniti njegov pogled na život i smrt.
Služba u Pamiru bila je pravo iskušenje: ledene noći, retki vazduh, stalna pretnja napada. Da ne polude od strepnje i usamljenosti, vojnici su pronalazili neobične hobije. Ali za njega je to hobi bio poseban — jednog dana, u ruševnom zaklonu, otkrio je gnezdo malih zmija.
Obično su takva stvorenja uništavali, ali mladić nije mogao da podigne ruku. Počeo je da ostavlja mrvice hleba i kapljice mleka, posmatrajući kako se mala tela oprezno približavaju. Vremenom, zmijice su prestale da se plaše. Tako je rođeno neobično prijateljstvo između čoveka i predatora.
Noć koja je sve promenila
Tog dana je samovoljno stao na stražu umesto umornog druga. Sati su se vukli beskonačno, noć je bila tiha i napeta. Kada je odlučio da se vrati, iz tame pred njim se pojavila ogromna kobra. Njezin kukulj raspirao se, oči su svetlucale, i vojnik je shvatio — najmanji pokret bi mogao biti poslednji.
Zastao je. Vreme je kao da je stalo. Prošao je sat, pa drugi. Tek sa prvim zracima sunca, kobra je polako spustila glavu i, nečujno klizeći prema steni, nestala.
Cena jedne odlaganja
Kada je stigao do logora, vojnik je zaledio: cela njegova grupa je uništena noćnim napadom. Niko nije preživeo. Da se vratio samo nekoliko minuta ranije — poginuo bi zajedno s njima.
Tada je shvatio: ta kobra se nije pojavila niotkuda. Kao da je namerno zadržala njega u zaklonu.
Živa zahvalnost
Kasnije su ga ispitivali, sumnjajući u izdaju, ali dokaza nije bilo. Vojnik je otpušten. Vratio se kući, noseći u sećanju pogled te kobre — ne neprijateljski, već gotovo ljudski.
Od tada je govorio samo jedno:
„Ako ikada učiniš dobro — ne očekuj zahvalnost. Ali znaj: priroda pamti. I možda će te jednog dana spasiti, kada se svi ostali okrenu.“