Primetio sam to jutros, dok je sunce tek počelo da osvetljava dvorište zlatnim zracima.
Moj prase, Čester, ponovo je kopao. Na istom mestu, neumorno, s nekom tvrdoglavom upornošću.
Prvo sam se samo nasmejao. „Našao si blago, jel’ tako?“ — rekao sam naglas, bacivši pogled na njegovu ružičastu leđa, sjajnu od prašine. Ali dan za danom vraćao se na isto mesto, i osmeh je polako ustupio mesto zabrinutosti.
Pokušao sam da zatrpam rupu — dva puta, tri puta. Ali ujutro, Čester je ponovo kopaо, frknući i zviždeći, kao da ga nešto zove iz sloja zemlje.
Do večeri trećeg dana nisam izdržao. Uzeo sam lopatu.
Stajao je pored mene, kao da čeka taj trenutak, trzajem pomerao njuškicu kad sam spustio prvi udarac.
Zemlja je bila tvrda, siva, vlažna. Kopao sam desetak minuta dok lopata nije zakačila nešto čvrsto.
Čuo se tupi zvuk. Nagnuo sam se, razgrćući zemlju rukama.
Pod prstima je skliznula tkanina — gusta, gruba, izbledela od vremena. Plava.
Zgrušnulo mi se u grudima. Ovo nije bio smeće ni džak. Ovo je bila odeća.
Nastavio sam polako da razgrćem zemlju. Ispod tkanine pojavila se rukava, zatim koščata zapešća.
Svet oko mene se skupio u tačku. U ušima — tišina, samo teško disanje Čestera negde pored.
Odmakao sam se, srce mi je tuklo kao da hoće da iskoči.
Prsti nisu slušali dok sam birаo broj policije.
— Ja… ja sam našao… — reči su izlazile u komadima, — …telo. U mom dvorištu.
Onda je sve nekako usporilo. Sirene, koraci, komande. Ljudi u uniformi okružili su rupu, pogledima tražeći potvrdu.
Neko je tiho rekao: „Žena. Stara priča.“
Kasnije sam čuo razgovore.
Pre mnogo godina, ova kuća je pripadala porodici Vilson. Komšije su se sećale — žena je nestala iznenada, muž je rekao da je otišla, i ubrzo prodao farmu. Tada su slučaj zatvorili.
Sada je sve dobilo smisao.
Stajao sam pored ograđenog dela i gledao Čestera. Hrktao je kao i obično, ali u njegovim očima bilo je nešto uporno, živo.
Osetio je istinu pre svih.
I shvatio sam da čak i obična životinja ponekad može da čuje ono što ljudi ne žele da primećuju — šapat prošlosti, poziv iz zemlje.
Sada, prolazeći pored tog ugla dvorišta, i dalje u glavi čujem zvuk lopate koja udara u nešto tvrdo i tiho frktanje Čestera — kao podsetnik da tajne ne ostaju zauvek zakopane.