Rano jutro. U vazduhu se osećao miris vlage i tišine. Policijski službenik Mark sa partnerom i službenim psom Ralfom dobili su nalog za pretres starog doma na periferiji grada. Kuća je pripadala starijoj ženi koja je nedavno umrla pod čudnim okolnostima.
Komšije su se žalile: noću svetla trepere u prozorima, a unutra izgleda kao da neko hoda. Policija je odlučila da proveri — možda se tu kriju počinioci.
Kuća ih je dočekala čudnim mirom. Nigde prašine, ni tragova provale. Sve je stajalo uredno, kao da je vlasnica samo izašla po hleb i uskoro će se vratiti.
Ralf je išao ispred, njuškajući pod i zidove. Uši su mu bile napete, rep zategnut. Prišao je dnevnoj sobi i odjednom naglo zarežao. Duboko, nisko — tako je radio samo kada je osetio nešto strano.
Na zidu je visela velika, mračna slika — stari porodični portret. Žena sa decom. Svi sa istim, beživotnim pogledima.
Ralf je počeo da laje. Glasno, prodorno, ne skidajući pogled sa slike.
— Tiho, momče… šta je to? — šapnuo je Mark.
Osvetlio je baterijskom lampom — platno je zadrhtalo od slabog povetarca. Tada je Mark skinuo sliku sa zida. I sve je postalo jasno.
Iza nje se krio sef. Stari, masivan, ugrađen direktno u beton. Nigde ni trunke prašine. Kao da ga je neko otvarao sasvim nedavno.
Posle sat vremena, po dolasku stručnjaka, vrata su popustila. A ono što se nalazilo unutra nateralo je sve da zaćute.
Fotografije. Stotine. Muškarci, žene, deca. Neki sa pečatom „Nestao bez traga“.
Paketi novca iz raznih zemalja, zlatni nakit, dokumenta — pasoši, lične karte, medicinske kartice. Na istim licima — različita imena.
Vlasnica kuće nije bila samo mirna penzionerka, kako su mislili komšije. Decenijama je pomagla ljudima da nestanu. Kreirala im nove identitete, falsifikovala dokumenta, prodavala tuđe živote.
A poslednjih godina — moguće je, skrivala je i mnogo strašnije tajne.
Ralf se, njuškeći sef, tiho slegao uz zid i zatvorio oči. Znao je — slučaj je razotkriven.
U uglu slike, gde je platno dodirnuto prilikom skidanja, neko je kasnije primetio natpis, jedva vidljiv ispod sloja boje:
„Još uvek smo ovde.“