Operater hitne službe 192 već 12 godina je primao pozive — požare, nesreće, tuče…
Ali taj glas zapamtio je zauvek.
— Halo… molim vas, dođite brzo, — devojčica je šaputala.
— Neko šapuće ispod mog kreveta.
— Kako se zoveš?
— Mila. Imam pet godina. Mama kaže da izmišljam… ali ja ih čujem. Sada… opet ih čujem…
Na drugom kraju linije muškarac je osetio kako mu se ježa koža po rukama.
Znao je — dete se ne igra. To je bio strah. Pravi.
Za deset minuta, patrolni automobil stigao je do kuće na ivici Novi Sada.
Vrata su otvorili roditelji — pospani, nervozni.
— Opet te njene izmišljotine? — uzdahnula je majka.
— Samo ćemo proveriti, — mirno je rekao narednik.
Mila je sedela u uglu sobe, grleći svog plišanog medu.
— Oni su ispod kreveta, — prošaptala je.
Policajac je kleknuo i pogledao — prazno.
Prašina, igračke, ništa neobično.
— Nema nikoga, — rekao je. — Lažna uzbuna.
U tom trenutku drugi policajac podigao je ruku:
— Tiho… čujete li to?
Svi su zanemeli.
I tada — tiho, metalno grebanje, prigušeno, kao da dolazi ispod zemlje.
Kao da neko… kopa.
Policajci su se pogledali.
Jedan je legao na pod i počeo da kucka po daskama. U jednom uglu zvuk je bio tup.
Skinuli su parket — ispod je bila zemlja.
Kad su počeli da kopaju, lopata je zazvečala o metal.
Tanka ploča. Ispod nje — uzak prolaz.
Pozvali su pojačanje.
Posle nekoliko sati otkrili su da se ispod cele ulice protezala mreža tunela.
U njima su se skrivala trojica begunaca, koji su pobegli iz zatvora.
Kopali su noćima, pokušavajući da budu tihi…
Ali dečje uho bilo je oštrije od bilo kog senzora.
Mila je spasla ne samo sebe, već i desetine komšija.
Posle hapšenja begunaca, policija ju je nazvala „najhrabrijim detetom u gradu“.
Od tada Mila mirno spava u svom krevetu.
Ponekad još uvek osluškuje tišinu —
ali sada zna: ako opet čuje nešto čudno… neće ćutati.