Zvao se Timur — bogat, samouveren, naviknut da bude u centru pažnje.
Na jednoj bučnoj zabavi, pod dejstvom alkohola, izgovorio je rečenicu koja mu je zauvek promenila život:
— Kladim se da ću se oženiti najdebljom devojkom u gradu — i neću ni trepnuti!
Prijatelji su prasnuli u smeh. A on… održao reč.
Samo nedelju dana kasnije, zaprosio je Lejlu — dobru, vedru, pomalo stidljivu devojku koju su svi potcenjivali.
Ona nije znala za opkladu. Samo je videla u njemu šansu — ne za bogatstvo, već za porodicu.
Svadba je bila raskošna. Ali usred proslave, kada su svi očekivali ples mladenaca, Lejla je izašla na scenu i rekla:
— I ja sam pripremila iznenađenje.
Skinula je ogrtač i — počela da pleše.
Graciozna, sigurna, prelepa — uprkos svim predrasudama. Publika je ustala i aplaudirala.
Timur je sedeo zatečen: pred njim nije bila “žrtva opklade”, već žena sa dostojanstvom, talentom i dušom.
Isprva je bio hladan prema njoj. Navika.
Ali Lejla nije tražila ljubav — samo je živela. Pekla kolače, smejala se, pomagala komšijama, držala onlajn časove plesa.
Kuća je polako postala pravi dom.
Kad je Timur izgubio veliku sumu novca i vratio se kući slomljen, ona nije pitala ništa.
Samo mu je stavila šolju čaja ispred i tiho rekla:
— Pare dođu i odu. Važno je da si ti kod kuće.
Tada ju je prvi put zagrlio iskreno.
Meseci su prolazili. Timur se menjao. Prestao je da razbacuje novac, počeo da se savetuje sa njom, da je sluša.
A onda — restoran, prsten, klečanje.
— Lejla, oženio sam te zbog opklade. Ali sada — iz ljubavi. Hoćeš li se udati za mene ponovo?
— Već jesam tvoja. Ovog puta — iz ljubavi, — nasmejala se.
Lejla je dobila ideju:
— Želim da otvorim plesni studio za žene poput mene. Ne za “savršene” — već za stvarne.
Timur je poverovao u nju.
On je uložio novac, ona — dušu.
Za tri meseca, ceo grad je pričao samo o jednom:
— Timurova žena? Ona puna plesačica? Pa ona je zvezda!
Naravno, bilo je i podsmeha.
Jedan od bivših prijatelja mu je rekao:
— Ozbiljno? Sve je počelo kao šala, opklada!
Timur se nasmejao:
— Da. Ali zahvaljujući toj opkladi, upoznao sam svoju sudbinu.
Kad je Lejla saznala da je trudna, Timur je zaplakao.
Sam ju je vozio kod lekara, čitao knjige o roditeljstvu, birao kolica.
Plašio se samo jednog — da ih ne izgubi.
Na sedmom mesecu — komplikacije. Bolnica. Opasnost od prevremenog porođaja.
Timur nije odlazio od vrata operacione sale.
— Samo da budu dobro…
Posle dva dana — krik.
— Devojčica — rekao je doktor. — Mala, ali borac.
Timur je zaplakao, ne skrivajući suze.
— Nisam bio spreman da budem muž. Ni otac. Ali sada — spreman sam na sve. Zbog vas.
Godinama kasnije, ista ona sala u kojoj je nekada bila njihova čudna svadba.
Na sceni — devojka u haljini boje šampanjca.
— Ovu pesmu posvećujem mami i tati. Njihova ljubav je počela kao opklada… ali je postala dokaz da čuda postoje.
Ajla peva. U publici, Timur i Lejla se drže za ruke.
On — sede kose. Ona — ista kao nekad.
Posle bala izlaze na verandu, gde su prvi put igrali.
— Nisam verovala da će sve ispasti ovako — šapnula je Lejla.
— Ni ja, — rekao je on. — Sve dok nisam sreo tebe.
Muzika ponovo zasvira — njihova svadbena pesma.
I pod zvezdama, zaplesali su opet.
Kao prvi put.
Kao zauvek.