Jednog mirnog jutra, nedaleko od Zlatibora, vazduh je mirisao na seno i vlažnu zemlju. Konji su lenjo pasli iza drvene ograde.
Ana Marković je gurala kolica sa svojom ćerkom Lisom, starom šest meseci, putem pored livade. Njen muž, Marko, otišao je rano da kupi stočnu hranu. Sve je delovalo spokojno.
Ana se zaustavila kraj ograde da namesti ćebence bebi. U tom trenutku, nalet vetra otvori zasun. Kolica, koja su stajala na blagoj nizbrdici, počeše da se pomeraju.
Isprva polako. Zatim sve brže.
Ana se okrenula — i srce joj se sledilo.
— Lisa! — povikala je.
Kolica su jurila pravo ka provaliji. Ana je potrčala, ali je znala da neće stići na vreme.
Tada se začulo topotanje.
Iz livade, udarajući snažno kopitama o zemlju, pojurila je Bela — njena dorata kobila sa belom zvezdom na čelu. Preskočila je polomljenu ogradu i zarzala snažno.
U nekoliko sekundi sustigla je kolica i udarcem u ručku skrenula ih s ivice. Kolica su se prevrnula svega nekoliko metara od ponora.
Ana je pala na kolena i privila Lisu uz sebe. Devojčica je plakala, ali bila je živa.
Bela je stajala mirno, teško dišući, s ranom na nozi. Ali njene oči — velike, blage — govorile su sve. Spasla je život.
Kasnije je veterinar rekao da je Bela povredila tetivu, ali će preživeti. Priča se brzo proširila kroz okolna sela; ljudi su dolazili da je vide, donoseći joj šargarepe i kocke šećera.
Od tada, na ogradi pored provalije visi tabla sa natpisom:
„Na ovom mestu kobila je spasla bebu.
Ponekad, najčistija srca nisu ljudska.“