Tutnjava je bila tolika da su se prozori tresli. Ljudi su istrčavali iz zgrada, gledajući prema magistrali gde se dizao sivi dim i vrtlog prašine.
Posle nekoliko minuta sve je postalo jasno: deo puta je jednostavno nestao. Asfalt, kojim su svakog jutra prolazili autobusi, automobili i pešaci, urušio se, ostavljajući za sobom ogromnu rupu.
Na mesto događaja odmah su stigli vatrogasci, policija i teška mehanizacija. Kranovi su se postavljali duž ivice kratera, spasioci su postavljali ograde, a novinari neprestano klikćali kamerama.
Mnoštvo je stajalo nemo, gledajući u crnu provaliju duboku nekoliko spratova, iz koje je izbijao miris zemlje i nečeg… čudnog.
Kada su prvi inženjeri sišli dole pomoću sigurnosnih užadi, nad mestom se spustila napeta tišina.
Reflektori su osvetljavali komade betona, polomljene kablove i savijene cevi.
A onda je jedan od njih povikao:
— Ej, osvetlite ovde!
Zrak svetla pao je na nešto metalno i masivno. Ogroman zarđali rezervoar, ukopan u zemlju, kao deo nekakvog starog podzemnog postrojenja.
Isprva su pomislili da je u pitanju stari vodeni rezervoar, ostaci nekadašnje kanalizacije. Ali čim su prišli bliže, vazduh je postao oštar, kao da je neko raspršio kiselinu.
— Nazad! Brzo! — viknuo je jedan od inženjera, pokrivajući lice rukavom.
Ispod sloja blata ukazao se izbledeli znak — tri zraka na žutoj pozadini. Znak radioaktivne opasnosti. Ispod njega — natpis na engleskom:
“Danger. Do not open.”
Niko se nije pomerao. Samo se čuo tihi zvuk kapljica koje su padale s armaturnih šipki.
Pozvani su ekolozi, vatrogasci i vojska. Posle nekoliko sati utvrđeno je: ispod puta je decenijama ležao napušteni rezervoar s hemijskim otpadom. Zakopan još sedamdesetih — bez dokumenata, bez upozorenja. Samo zatrpan zemljom i zaboravljen.
Sada je metal istrulio, korozija je pojela zidove. Podzemne vode učinile su svoje — tlo ispod puta se urušilo.
Kada je otkriveno da je deo rezervoara oštećen, ceo kvart je bio blokiran. Ljudi su dobili naređenje da ne izlaze iz stanova, voda je isključena.
Nad gradom se nadvila tiha panika — u vazduhu se širio oštar miris hemikalija od kojeg je grebalo u grlu.
Jedan stariji čovek, koji je živeo u blizini, tiho je rekao:
— Radio sam ovde pre četrdeset godina. Govorilo se da su nešto zakopali ispod magistrale… ali niko nije verovao.
Sada su verovali svi.
A stručnjaci, stojeći na ivici kratera, ćutke su gledali u dubinu.
Jer su znali: da se urušavanje dogodilo danju, dok su kolone automobila prolazile putem — grad danas ne bi pričao o katastrofi.
On bi živeo u njenom epicentru.