Savanna se budila. Sunce je obasjavalo travu zlatnim sjajem, a vetar je nosio miris prašine i divljine. Dvoje rendžera — muškarac i žena — krenuli su u obilazak dela rezervata gde je nedavno primećeno neobično kretanje. Sve je izgledalo kao obično jutro. Ali to je bilo ono jutro koje nikada neće zaboraviti.
Najpre su čuli tišinu. Onu zastrašujuću, gustu tišinu — bez cvrkuta ptica, bez šuma života. A onda su ga ugledali.
Lav. Veličanstveni, ponosni kralj savane — sada je ležao pod drvetom, gotovo nepomičan. Griva mu je bila zapetljana, oči poluzatvorene, dah jedva primetan. Kada su prišli bliže, oboje su se sledili: debela grana pritisnula mu je vrat poput omče. Koža je bila razderana, krv osušena. Videlo se — borio se. Dugo. I gubio.
Nije bilo signala. Nije bilo pomoći. Samo sunce, vrućina i odluka: spasiti ga.
Žena je drhtavim rukama pripremila tranvilizator. Muškarac je uzeo testeru. Trenutak — pucanj šprica, tihi jecaj zveri… i tišina. Lav se smirio. Sad je sve zavisilo od njih.
Testera je škrgutala po suvoj grani. Kapljice znoja padale su na pesak, sunce je peklo. Kada je grana napokon pukla, oboje su izdahnuli — kao da su i sami oslobođeni.
Rana je izgledala strašno, ali nisu dopustili strahu da pobedi. Brzo — antiseptik, zavoj, antibiotici. Zatim — nosila, džip i dug put do stanice. Dva dana. Dve noći. Svaki lavlji dah bio je mera njihove nade.
Smenjivali su se: jedan je pratio disanje, drugi mu kvasio usne vodom. Lav je bio između života i smrti — i samo ih je vera držala budnima.
Kada su konačno stigli do veterinara u rezervatu Serengeti, počela je borba. Operacija je trajala čitavu večnost. Ali u zoru, kada su prvi zraci sunca dodirnuli sto, lav je otvorio oči. Slab, ali živ.
Prošlo je deset dana. Griva mu je ponovo sijala na suncu, a pogled mu je vratio onaj kraljevski ponos.
Rendžeri su ga odvezli nazad, tamo gde je sve počelo. Otvorili su kavez — i on je izašao. Polako, bez žurbe. Okrenuo se. Dugi pogled — dubok, gotovo ljudski. A onda korak napred, u zlatnu travu, u slobodu.
Nije riknuo. Samo je gledao. Kao da je govorio: sećam se.
Za rendžere tog dana to nije bio samo spas jedne životinje. To je bilo podsećanje: čak i kada gledaš kralja zveri, u njegovom srcu kuca isti život koji vredi braniti.