Devetnaestogodišnja Lejla živela je u svetu gde su snovi bili skuplji od hleba. Mala soba, iscrpljena majka, dugovi, večiti strah od sutrašnjeg dana. Učila je, radila, nadala se da će se izbaviti — ali život nije znao za milost.
A onda joj je sudbina otvorila vrata.
Na humanitarnom prijemu, gde je Lejla radila kao konobarica, spazio ju je šeik Rašid — muškarac sa srebrnastom kosom i pogledom u kome je ležala moć. Imao je više od šezdeset godina. Živeo je u svetu palata i dijamanata.
Njoj je bilo devetnaest — i nije imala ništa osim nade.
Poklonio joj je raskoš, pažnju, obećanje sigurnosti. Prijatelji su šaputali:
— To je prilika života. Takva se ne ponavlja.
I Lejla je pristala. Ne iz ljubavi — već iz očaja.
Venčanje je bilo kao iz bajke sa Istoka. Zlato, latice ruža, fontane šampanjca. Sve je sijalo, sve je blistalo. Samo ne ona.
Njena osmeh bio je naučen, pogled izgubljen. Ali ko bi primetio tugu iza vela od dijamanata?
Kada se slavlje završilo, odveli su je u odaje.
Soba — kao iz sna: mermer, sveće, svileni jastuci. Lejla se osećala kao glumica u tuđoj priči. Skinula je nakit, duboko udahnula i izašla iz kupatila — spremna da započne novi, nepoznat život.
I tada se sledila.
Šeik je ležao na podu. Lice belo, oči otvorene, ruke beživotno raširene.
— Bože… — prošaputala je, a vrisak joj je sam izleteo iz grla.
Prvi su utrčali sluge, zatim stražari, potom lekar. Svi su govorili brzo, uznemireno, a ona je stajala, nepomična. Uskoro je usledila presuda:
Srce. Nije izdržalo.
Njihova prva bračna noć postala je njegova poslednja.
Sutradan je ceo svet brujao. Jedni su govorili o kletvi, drugi o sudbini. Treći — o otrovu.
Tako je devetnaestogodišnja Lejla preko noći postala udovica šeika i naslednica njegovog bogatstva. Palata, dijamanti, računi u bankama — sve je pripalo njoj.
Ali zajedno s bogatstvom došla je i senka sumnje.
Svaki njen pogled, svaki korak, dočekivan je šapatom iza leđa:
— To je ona. Mlada, lepa. On nije mogao da izdrži.
Lejla se više nije smejala. U odajama gde je nekad odzvanjao smeh, sada je vladala tišina.
Ponekad, noću, čula bi kako u daljini zalupi vrata — kao da se sam šeik vratio da proveri zbog čega je prodala svoju slobodu.
I tada bi Lejla šaptala u tami:
„Samo sam želela da živim. Ali izgleda da sam za to platila preveliku cenu…“