Mala Klara je sanjala da vidi zoološki vrt. Mesecima je vukla mamu za ruku, pokazujući na letak sa žirafom, zakačen za frižider.
— Mama, tata, molim vas, hoću da vidim životinje! — ponavljala je svake večeri.
Ali roditelji su bili zauzeti.
Otac, Mihailo, vraćao se kući posle dvanaestočasovne smene, umoran čak i od sopstvenog daha.
Majka, Ana, dolazila s posla i tonula u beskrajne obaveze — kuvanje, pranje, izveštaji.
— Ne sada, Klara — govorili su. — Biće vremena.
I svako to „biće vremena“ lomilo joj je malo srce.
Subotom bi obukla svoje ružičasto haljinče, sela kraj vrata i držala cipelice na kolenima.
Čekala je čudo.
Ali čudo nije dolazilo.
Dok jednom Mihailo nije planuo:
— Dosta više s tim zoološkim vrtom! Zar ne vidiš da sam mrtav umoran?
Klara nije rekla ništa. Samo ga je pogledala. A možda je baš taj pogled nešto otopio u njemu.
Sutradan je rekao:
— Spremite se. Idemo u zoološki vrt.
Radost male Klare bila je toliko iskrena da je cela kuća kao oživela.
Ana se nasmešila, iako je promrmljala:
— Samo da nije uzalud.
Put je bio dug, gužve, nervoza, ali Klara nije primećivala ništa — ispred nje su bili samo veliki kapaciteti zoološkog vrta.
Prvo su bili slonovi — veličanstveni, ogromni.
Zatim lavovi — lenji, pospani.
Roditelji su zijevali i gledali u telefone.
Klarin san je polako gasio.
A onda — tišina.
Malo, mirno mesto, trava, kamenje, staklo.
I iza njega — maleno, tamno stvorenje.
Mlado gorile.
Gledalo je pravo u nju.
Klara je prišla i prislonila dlan na staklo.
Gorilino dete je učinilo isto.
— Zdravo — šapnula je. — Čekala sam te.
Kao da je razumeo, klimnuo je glavom.
Ljudi su se okupili. Roditelji su se okrenuli — i prvi put posle dugo vremena čuli smeh svoje ćerke.
Čist, topao, pravi.
A onda — gorilino dete je podiglo ruku i zamahnulo joj.
Svesno, namerno.
Klara se nasmejala i mahnula nazad.
U sledećem trenutku iz senke je izašla njegova majka — velika, mirna, snažna.
Prišla je, zagrlila mladunče i nežno ga gurnula ka staklu, kao da govori:
„Gledaj, sine. Ovako se voli.“
Ana je zadrhtala. Mihailo nije skidao pogled.
— Ona je bolja majka od mene — tiho je rekla Ana.
Mihailo je samo klimnuo.
— Vidiš, mama? — rekla je Klara. — On mi je mahnuo!
Ana je klekla i zagrlila je. Mihailo se sagnuo kraj njih.
Po prvi put za dugo, dugo vreme — bili su porodica.
Gorila je odvela svoje dete u senku, ali pre nego što su nestali, mališan je još jednom podigao ruku.
Klara je prislonila dlan na staklo:
— Zbogom, prijatelju.
Dok su izlazili, Mihailo je tiho rekao:
— Klara, izvini. Što te nisam čuo.
Ana mu je stegla ruku.
— Bićemo bolji.
U dubini ograđenog prostora, majka gorila sedela je sa svojim mladunčetom u naručju i gledala za njima.
I taj pogled rekao je sve — ono što ljudi često zaborave:
da ljubav ne treba rečima da govori.