Dan je počeo onako kako počinju savršena nedeljna jutra — bez žurbe, bez briga.
Nebo je bilo čisto, poput svežeg stakla, a jasmin iz dvorišta ispunjavao je kuću slatkim mirisom.
Mila, moja dvogodišnja ćerka, trčkarala je po dvorištu u svojoj rozoj haljini — laganoj, gotovo providnoj, sa sitnim faltnama na rukavima. Njeno smejanje zvučalo je kao zvonko zvonjenje porcelanskih zvončića, i uhvatila sam sebe kako mislim: „Eto ga. Sreća.“
Iz kuhinje sam je posmatrala — sunčevi zraci plešu po njenoj kosi, tanke nogice proviruju kroz visoku travu.
Reks, naš nemački ovčar, ležao je u senci stare masline, lenj i opušten kao uvek.
I odjednom… tišina.
Tako gusta da je zvonila u ušima.
Podigla sam glavu.
Nema smeha. Nema koraka. Samo slab metalni zvuk — klik kapije.
A onda — gromoglasan lavež.
Reks je izleteo iz senke kao da je zapaljen.
Jurio je ka Mili, dlaka mu je stajala naježen, oči su mu sijale. Zubi osmehnuti. Lavež prelazi u režanje.
Sekunda — i srce mi je zastalo.
— Reks, ne! — povikala sam, ali reči su zaglavljene negde u grlu.
Svet se sveo na jedan pokret — na tu ogromnu, crno-smeđu senku koja je letela ka mom detetu.
Pružila sam se za njim.
Sve u meni je vrištalo: „Napao je! On…!“
Ali kada sam stigla, ono što sam videla zaustavilo me je na mestu.
Reks je stajao između Mile i otvorene kapije. Njegovo telo — snažan, živi zid.
Nije napadao. On je štitio.
Svaki put kada je Mila pravila korak napred, on je pomerao telo taman toliko da ostane između nje i ulice.
Lavež je bio glasan, prodoran, ali ne na nju. Pogled mu je bio uprt dalje, tamo gde se iza krivine ulice začuo zvuk motora.
I tada sam videla — auto je jurio sokakom, bez kočenja.
Pol sekunde — i Mila bi bila direktno pred njim.
Obuzeo me je hladan strah.
Reks je prestao da laje tek kada sam podigla Milu u naručje.
Pogledao me je, teško dišući, kao da pita: „Sad razumeš?“
Klimnula sam glavom.
Razumela sam.
Do bola, do suza.
On nije spašavao sebe. On je spasavao.
Svojim režanjem, svojom odlučnošću, svojim instinktom.
Kasnije, dok sam uspavljivala Milu, ona je zijevajući prošaptala:
— Mamice… Reks je moj heroj.
Pomazila sam je po kosi.
— Da, ljubavi moja. On je naš heroj.
Sada, gledajući Reksa, ne vidim samo psa.
Vidim čuvara. Stražara koji je stajao između mog deteta i opasnosti.
Vidim odanost, glasnu kao grom, i ljubav — bez reči, ali dublju od bilo kojih reči.