Isprva sam mislio da preterujem. Ali moj mačak je noću počeo da se ponaša sve čudnije. A onda sam pogledao snimak sa kamere… i nisam mogao da verujem svojim očima.
Kada sam odlučio da uzmem ljubimca, maštao sam o nežnom, mirnom mačku koji će spavati kod mojih nogu i prećići uveče. Izabrali smo odraslu životinju—vaspitanu, tihu, savršenu za porodičnu udobnost. Ali već prve noći shvatio sam: nešto nije u redu.
Mačak nije legao. Stajao je kraj vrata spavaće sobe, nepomičan, kao da nekoga čeka. Njegove oči su reflektovale slab svetlo noćne lampe, a telo mu je bilo zategnuto kao kod lovca.
Sažalio sam ga se i pozvao da dođe kod mene. Uskočio je na krevet i smestio se kraj jastuka. Tada još nisam znao da je ovo tek početak.
Posle nekoliko dana počeo sam da se osećam sve gore. Grlo me je peklo, disanje otežavalo, kao da neko polako stišće moju grudnu kost. Lekar je rekao da alergije nema.
A onda se dogodilo nešto što me je ozbiljno uplašilo.
Usred noći probudio sam se pod težinom na grudima. Mačak je sedeo pravo na meni, nepomičan, i upijao me pogledom. Njegove oči su bile previše promišljene, skoro ljudske. Osećao sam nelagodu.
Sutradan sam postavio kameru—nisam više želeo da nagađam. I ono što sam video na snimku zaista me je potreslo.
Svake noći, otprilike u isto vreme, mačak je tiho prilazio, legao na moja prsa i počeo da prede. Nije se pomerao, nije pokušavao da se namesti udobnije—samo je ležao, kao da izvršava neku misiju.
Isprva sam mislio da je to znak privrženosti. Ali ubrzo je postalo jasno: bira tačno isto mesto, baš tačku na kojoj sam osećao snažan pritisak i bol.
Budim se u hladnom znoju, sa osećajem da me neko guši. Ponekad mi se činilo da u sobi zaista ima nekog.
U jednom trenutku gotovo sam poverovao da mačak vidi ono što ja ne mogu.
U očaju sam ponovo otišao kod lekara i insistirao na detaljnim analizama. Dijagnoza je bila neočekivana—problemi sa štitnom žlezdom.
Kada sam to ispričao prijateljima, mnogi su samo klimnuli glavom: „Mačke osećaju bol.“ Neki su rekli da se leže na bolna mesta kako bi olakšale patnju vlasnika, kao da prenose svoju toplinu.
Tada sam shvatio—moj mačak možda nije želeo da me uplaši. On me je upozoravao.
Sada, kada noću ponovo dolazi, ne oteram ga. Dozvoljavam mu da legne na prsa i slušam njegovo predenje, koje je poput pulsa mira. Više se ne plašim. Zahvalan sam.