Valentina je s treskom zatvorila vrata mašine za veš. Zvuk metala odjeknuo je kroz malu dvosobnu stan. Mumlala je kroz zube:
— Nije čak ni psa poneo sa sobom. Samo račune i ovu smetnju ostavio.
Sa sofе je podigao glavu Zenit — veliki nemački ovčar, sa čvrsto stegnutom ogrlicom oko snažne vrata. Njegove žute oči uprle su se pravo u Valentinu. Muž je to nazivao odanošću, njoj je delovalo kao da je pogled pun ukora.
— Ne gledaj tako — mrmljala je. — On je njegov pas, ne moj.
— Mama, nemoj se ljutiti na Zenita — začuo se tih glas.
Na tepihu je sedela Katja, kovrdžava, u crvenom džemperu koji je bio prevelik. Držala je njegov rep kao konop, ali Zenit se nije pomerio.
— Rekla sam ti, ne vuci ga, nije igračka.
— On me voli — ozbiljno je odgovorila Katja. — Uvek mi dozvoli i pomogne.
Valentina se gorko osmehnu:
— Pomaže? Tvoj „pomoćnik“ nije pomogao kad je tvoj tata otišao. Nije pomogao sa stanarinom, sa namirnicama. Samo jede za oboje.
Katja se namrštila, uvređeno:
— On je moj najbolji prijatelj.
I Zenit je, kao da je osetio napetost, prišao bliže. Svojim moćnim telom zaklonio je devojčicu od ivice stola gde je stajala čaša od stakla. Grudi su mu se pritisle uz njena leđa, kao štit.
Valentina je frknula:
— Baš tako. Uvek se meša.
— Ne, mama — nasmejala se Katja, mazići ga po boku. — On pomaže. Pogledaj.
Pritisnula je kockicu i ona je otkotrljala ispod sofe. Devojčica je pružila ruke, ali su bile kratke.
— Mama, otkotrljala se!
Valentina se spremila da pomogne, ali Zenit je pažljivo šapom gurnuo kockicu ka ćerki.
— Vidiš, mama? On je pomogao!
Valentininom srcu se steglo. Činilo se da iza svakog njegovog pokreta stoji ne slučajnost, već prava briga. Setila se noći kada je nosio Katji ćebe kad je plakala, ili vraćao šolju kad bi se prevrnula. „Samo traži pažnju“ — pomislila je tada, ali sada je razumela.
Katja je zagrlila Zenita oko vrata:
— Bravo.
Pas se pritisnuo uz devojčicu, pogled mu se susreo sa Valentininim — ozbiljan, pažljiv, kao da razume svaku njenu reč.
— Ne pravi se pametan. Samo si pas — rekla je, — ništa nećeš popraviti.
— Mama, nemoj da vičeš na njega! — prvi put je Katja stala u njegovu zaštitu.
Te reči su stegle Valentino srce.
Zvučalo je lupanje po radijatorima — gore je vikao komšija:
— Tiše tamo!
— Bavi se svojim stvarima! — rekla je, ponovo se obrativši psu. — Svi vas mrze, samo ćeš nevolju da doneseš.
Zenit se nije pomerio. Gurnuo je igračku šolju ka devojčici. Katja je pljesnula rukama.
Valentina je htela da kaže da je to sitnica, ali razumevanje je stiglo prekasno: muž je otišao, a pas je ostao. I sada je shvatila—u svemu tome ima nečeg većeg.
Posle nekoliko minuta Katja je sedela na sofi sa plišanim medom, kojeg Zenit nikada nikome nije dao. A sada je sam donio devojčici.
— Hvala, Zenit — prošaptala je Katja, lagano dodirujući njegov nos usnama.
— Katja, ne treba! — viknula je Valentina.
Ali bilo je kasno. I tada je Zenit učinio nešto što je Valentinu zaledilo: spustio je masivnu glavu i nežno pritisnuo čelo uz devojčino lice. Smireno. Sigurno.
— Mama, vidiš? — prošaptala je Katja. — Poljubio me je zauzvrat!
Valentinino srce je kucalo brzo. Ovo je bilo više od pseće odanosti. Ovo je bila prava veza.
Komšija je ponovo pokucao po radijatoru, ali ona više nije čula. U sobi su ostale samo njena ćerka i pas—vernа čuvarica njihovog malog sveta.
Katja je šaptala:
— Volim te, Zenit.
Valentina je sela na sofu, a suze su same tekle:
— Trebao je da te odvede sa sobom… ali možda te je ostavio zbog nje.
— Mama, sada je naš — osmehnuo se Katja.
I te noći, prvi put posle meseci, Valentina je osetila pravu sigurnost.