Noć je polako gutala šumu. Na vlažnoj zemlji, ispod čudnovatih korena drevnog hrasta, sedeo je starac. Disao je teško, ruke su mu drhtale od hladnoće, a očima je pretila tuga. Njegova vlastita deca dovela su ga ovde i ostavila ga kao neželjeni otpad. Duže vreme su čekali njegov kraj. Kuća, zemlja, novac — sve je trebalo da pripadne njima. Ali starac je tvrdoglavo nastavio da živi. Umorni od čekanja, odlučili su da ga nateraju na kraj: ostavili su ga u divljini, sigurni da će zveri obaviti ostalo, a vlasti će to okarakterisati kao nesrećni slučaj.
Naslonjen na drvo, drhtao je na svaki šum. Vetar je jecao kroz krošnje, a ispod njega dopirao je još jedan zvuk — tužan zavijanje vukova. Grudi su mu se stegle. Znao je da mu vreme ističe. „Gospode… da li je ovo zaista kraj?“ šapnuo je, spajajući drhtave ruke u molitvi.
Onda je pukla grana. Još jedna. Tiho šuštanje koraka približavalo se. Pokušao je da ustane, ali njegovo krhko telo nije slušalo. Široke oči pretražile su mrak — i tada je ugledao: vuk izlazi iz senke.
Mesečina je svetlucala po njegovom gustom krznu, oči su mu sjajile kao vatra. Usne su mu se podigle, očnjaci zasijali, zver se približavala. „Došlo je do ovoga“, mislio je starac.
Zatvorio je oči, pripremajući se za bol rastrgnutih zuba. Ali umesto toga… dogodilo se nepojmljivo. Vuk se zaustavio. Stajao je pred njim, spustio glavu i pustio dubok, tužan zavijajući krik — kao da mu govori. Zapanjen, starac je pružio drhtavu ruku. Vuk se nije povukao. Stajao je čvrsto, dopuštajući mu da pomazi njegovo toplo, gusto krzno.
I odjednom, sećanje se vratilo. Davno, u svojim mlađim danima, naišao je na mladog vuka zarobljenog u okrutnoj zamci krivolovca. Bez straha, raširio je gvozdene čeljusti i oslobodio stvorenje. Vuk je pobegao u šumu bez osvrta — ali očigledno, nikada nije zaboravio.
Sada, ovaj divlji predator skloni se pred njim ne kao pretnja, već kao prijatelj. Zver se spustila, nudeći svoju snagu.
Skupljajući poslednje rezerve volje, starac se uhvatio za vrat životinje. Vuk se podigao i nosio ga kroz mrak. Grane su pucale pod njegovim šapama, senke drugih stvorenja pomerale su se u krošnjama — ali nijedno nije smelo da priđe.
Na kraju, svetlost je probila noć: svetla sela. Psi su lajali, meštani su istrčali napolje i ostali zatečeni — veliki vuk je nežno položio iscrpljenog starca pred njihove kapije.
Odveli su ga unutra, umotali u toplinu i pružili mu zaklon. Suze su mu tekle niz obraze — ne od straha, već od gorke istine da je zver iz divljine pokazala više ljudskosti nego njegova vlastita deca.