Podne. Vazduh je drhtao od vrućine, prodavnica je mirisala na boju, metal i staro drvo.
Aleksandar Savić — sedeo vlasnik prodavnice alata — naviklo je premeštao kutije sa ekserima, kada je vrata tiho zaškripala.
Na pragu je stajao pas. Mršav, prašnjav, sa poderanim bokovima i umornim očima.
U ustima — mali štencić, prljava kuglica koja se jedva pomerala.
Pas je prišao bliže, pažljivo spustio mladunče na pod i povukao se, kao da nešto očekuje.
Posle minut-dva, vratio se — već sa drugim. Zatim sa trećim.
I svaki put — kroz ista vrata, kod istog čoveka.
Aleksandar se ukočio. Poznao je tog psa. Živeo je iza prodavnice, hranio se otpacima. Povremeno bi mu bacio kost ili hleb. Ali danas… nije došao po hranu.
Došao je da traži pomoć.
Isprva je starac hteo da ga otera — ne iz sažaljenja, već iz straha da neće moći da se izbori. Ali kada je pas složio sve štence u gomilu i seo pored njih, gledajući ga pravo u oči — shvatio je: nema prava da okrene glavu.
Štenci su cvileli, držali se za pod, tražili majku. Aleksandar je doneo stari ćebe, mleko, toplu krpu. Hranio ih je pipetom, brisao im njuške. A pas je sedeo na vratima — oprezan, ali miran.
Kasnije se saznalo: pas je pripadao usamljeno starici iz obližnjeg sela. Držan je na lancu, gotovo nije bio hranjen. Niko nije čekao štence.
Ipak, izabrao je — poverio se čoveku koji mu je bar jednom dao kost i nije ga oterao.
Uveče je Aleksandar doneo štence njoj. Pas je potrčao ka njima, oblizao svakog, pritisnuo uz sebe.
A zatim je prišao čoveku. Spustio glavu… i tiho se naklonio.
Nije bilo molbe. Nije bilo straha. Bila je zahvalnost.
Od tada se sve promenilo.
Prodavnica je oživela — po podu su trčali štenci, cvileli, hvatajući kutije sa šrafovima.
Kupci su se smejali, unuka Liza donosila činije sa vodom i zvala ih svojim prijateljima.
Pas je dolazio noću — umoran, ali srećan. Uvek bi odlazio tiho, ostavljajući miris prašine i trave.
Dvoje je Aleksandar zadržao za sebe — Puška i Ugljen. Jedan — vedar, drugi — ozbiljan. Raste, čuvali su prodavnicu, dočekivali ljude na vratima.
I svaki put kad bi starac pogledao u njihove oči, video je onu istu — prašnjavu majku koja je jednom došla kod njega sa poverenjem i nadom.
Prošlo je vreme. Štenci su odrasli. Majka je došla još jednom — poslednji put.
Polako, teško. Legla je na prag, gledajući svoju decu.
I dugo, veoma dugo gledala Aleksandra.
Zatim tiho ustala i otišla u zalazak sunca.
— Hvala ti — prošaptao je za njom. — Brinuću o njima.
I držao je obećanje.
Jer ponekad čak i beskućno stvorenje zna: pravi čovek nije onaj koji daje hranu.
Već onaj koji preuzima odgovornost za tuđi život.