— Izvini zbog moje krave! Opet jede bez mere!
Glas Arsenija, obično blag i siguran, ovaj put zvučao je kao oštar udarac — kratak, oštar, direktan. Za svečanim stolom odmah je nastala jeziva tišina.
Ana je zaledila viljušku u ruci. Parče šunke zadržalo se na pola puta do tanjira. Ona, krhka, gotovo prozirna, osetila je kako je desetine pogleda prežaraju. Obrazi su joj pocrveneli, dah zatajio, a srce zakucalo u grlu, kao da ne želi da ostane unutra.
Maksim, Arsenijev najbolji prijatelj, zagrcnuo se šampanjcem. Veronika, njegova supruga, gledala je u pod — pogled joj je bežao između čaše i tanjira. Niko nije smeo da progovori. Vazduh je bio gust od nelagode.
— Arsenije, šta to radiš? — konačno je prekinuo tišinu Maksim.
— A šta? Sad se ne sme istina reći? — Arsenije se lenjo oslonio na naslon stolice i osmehnuo. — Moja glupača je opet prejela. Sramota je da ljudi vide!
Ana se prekrila crvenilom. Ovo nije bila stidljivost — ovo je bilo poniženje, oštro kao opekotina. Suze su joj navirale, ali ih je progutala, kao što je to radila stotine puta ranije. Znala je da suze raduju tiranina.
— Daj, Arsenije, — umešao se Sergej. — Anečka je lepa.
— Lepotica? — on se podsmešio. — Ujutro pogledaj, bez svih tih stvari na licu! Budim se i trznem: ko je ovo pored mene?
Neko se nervozno nasmejao. Neko je spustio pogled.
Ana je ustala. Polako, ne gledajući nikoga.
— Idem… u toalet, — prošaptala je i izašla.
— Uvređena je, — dodao je Arsenije, glumeći ravnodušnost dok je točio vino. — Uobičajeno. Sad će se vratiti.
Maksim je sedeo u tišini. Ispred njega bio je čovek kojeg je poznavao petnaest godina — a kojeg sada nije mogao da prepozna.
Ranije je Arsenije bio duša društva — velikodušan, duhovit, šarmantan. Kada se oženio Anom, svi su mu zavideli: lepa, dobra, iskrena. Ali s vremenom njegove šale prestale su biti šale. Prvo „moja glupača“, zatim „budala“, pa „debela krava“. I sve — pred ljudima.
Veronika je tiho gurnula muža laktom.
— Maks, učini nešto.
On je ustao.
Ana je stajala kraj lavaboa, sabijena kao pretučena ptica. Crni tragovi maskare, drhtave ruke.
— Sve je u redu, — rekla je. — Samo ću se oprati i vratiti.
— Ań, — tiho je rekao Maksim, — zašto to trpiš?
— Kuda da idem? — u njenom glasu se osećala umor, stariji od nje same. — Nemam ništa. Sve je njegovo — stan, stvari, čak i odeća. Plata učitelja jedva da pokriva hranu. Roditelji u selu, oni… neće razumeti. Za njih sam ponos. Kako da im kažem da živim u paklu?
Ona je skrenula pogled.
— Prvi put je bio drugačiji. Cveće, komplimenti, pokloni. A onda — kao da je neko ugasio svetlo. Prvo je rekao da boršč nije dobar. Zatim — da izgledam kao seoska devojka. Zatim — da sam glupa. Sad… uživa u mom stradanju.
Iz dnevne sobe se čuo gromki smeh.
— A u krevetu mi je panj! — Arsenije je grmelio.
Ana je zadrhtala, kao da je dobila šamar.
— Dosta. — Maksimov glas postao je čvrst. — Idemo.
— Neće te pustiti…
— To ćemo rešiti mi.
Vratili su se unutra. Arsenije je bio pijan, oči sjajne.
— Idemo, — mirno je rekao Maksim.
— Zašto? — namršti se Arsenije. — Ana, sedi!
Ana je zakoračila, ali je Maksim uhvatio za lakat.
— Idemo.
— Poludeo si? Ovo je moja žena!
— Žena nije stvar, Arsenije.
— Ana, rekao sam — na mesto!
U sobi je zvonila luster. Svi su se zaledili. Ana je podigla pogled. Nije bilo straha. Samo umor i odlučnost.
— Odlazim.
— Šta? Kuda? Pa nemaš ništa!
— Imam sebe. I to je dovoljno.
On je zakoračio ka njoj, ali se ona povukla.
— Znaš, Arsenije, tamo u selu, krave se prema ljudima odnose s više poštovanja nego ti.
Zakopčala je kaput. Svako dugme — kao korak ka slobodi.
— Nemoj glupirati! Popraviću se! — skoro je povikao.
— Ne. Nećeš se promeniti. Ovo nije greška. Ovo si ti.
Vrata su se zatvorila.
Nije se vratila. Ni posle dana, ni posle meseca.
On je pisao, zvao, ponižavao se.
Ona — ćutala.
I samo išla napred.
Iznajmila je sobu na periferiji, učila decu, učila da ponovo diše.
Učila je da ne trzne ako neko glasno progovori. Učila je da gleda u ogledalo i ne vidi tuđe reči.
— Ponovo živim, — rekla je Maksimu posle godinu dana. — Samo živim.
A Arsenije je ostao. Sam.
Sa praznim čašama, sa izbrušenim „šalama“ koje nikome nisu smešne.
Nije do kraja shvatio šta je izgubio.
Jer njegova „krava“ bila je jača nego što je mogao da zamisli.
Njegova „glupača“ pametnija nego što je ikada bio.
I dok je on tražio novu žrtvu, ona je jednostavno naučila da bude srećna.