U malom selu prekrivenom neobičnom tišinom dogodila se tragedija koja će zauvek obeležiti njegove stanovnike. Usred olujne noći, dve nevine duše ugasile su se zauvek — blizanci Lila i Luka, nerazdvojni od prvog do poslednjeg daha. Njihova sahrana trebalo je da bude miran oproštaj, pun suza i sećanja. Ali tog dana, pod mračnim nebom, desilo se nešto što niko nije mogao da zamisli.
Dok su ljudi tiho plakali, dva mala bela sanduka stajala su jedan pored drugog — simbol ljubavi dvoje dece koju je sudbina prerano razdvojila. Sve je bilo mirno, dok sveštenik nije počeo molitvu. A onda se začuo vrisak koji je presekao vazduh. Bila je to Ema, šestogodišnja rođaka, koja je drhtavim prstom pokazivala na jedan od sanduka.
— „Luka se pomerio! Videla sam ga!“ — povikala je.
Zapanjeni ljudi su zanemeli. U sledećem trenutku, iznutra se čuo tup udarac. Nastala je panika — neki su vrištali, drugi bežali, telefoni su padali na zemlju. Roditelji su potrčali ka sanduku, rastrzani između nade i užasa. Ali to nije bio poslednji zvuk koji se čuo…
Lila i Luka nisu bili samo brat i sestra — bili su blizanačke duše, rođene sa pet minuta razlike. Njihov život izgledao je savršeno: topla kuća, srećna porodica, dvoje nasmejane dece. Ipak, iza tih zidova krilo se nešto mračno. Lila je bila hrabra i radoznala, Luka tih i nežan, uvek uz sestru.
Sve je počelo kada je Luka počeo da šapuće noću — pričao je s „nekim“ koga niko drugi nije video. Lila je jednog dana ispod svog kreveta pronašla svesku punu jezivih crteža: tamne šume, lica bez očiju i jednu reč u sredini: „Posmatrač“. Kada je pokazala svesku majci Sari, ova ju je oštro prekinula:
— „Prekini da plašiš brata! To su samo njegove maštarije.“
Ali Lila je znala da nije mašta. U kući su svetla treperila, hladni vetar je prolazio kroz sobe iako je napolju bilo toplo, a noću su se čuli šapati iz ventilacije. Jedne noći probudila se i videla Luku kako stoji pored njenog kreveta, pogleda izgubljenog, i tiho kaže:
— „Ona uskoro dolazi.“
Nekoliko dana kasnije, Luka je nestao na sat vremena. Kada se vratio, noge su mu bile blatnjave, a lice prazno.
— „Posmatrač mi je pokazao mesto“, rekao je tiho.
Lila je počela da istražuje i pronašla stari novinski članak: pre trideset godina, dečak po imenu Kaleb nestao je u istom kraju. Njegove poslednje reči bile su: „Dolazi po mene.“
Dva dana pre sahrane, Luka je preminuo u grčevima. Lekari su rekli da je u pitanju epileptični napad, ali Lila je znala da ga je Posmatrač uzeo. Sutradan, pronađena je mrtva u svom krevetu. Dvoje dece u 24 sata — selo je govorilo o kletvi.
Na sahrani, dok su beli sanduci stajali jedan pored drugog, iz Lukinog sanduka se začuo udarac. Ema je vrisnula da ga je videla kako se pomera. Sveštenik je pokušao da objasni da je to „zarobljeni vazduh“, ali niko mu nije poverovao. U dubini duše, svi su znali — zlo se vratilo.
Te noći, porodica se vratila kući. Vrata sobe blizanaca su se sama otvorila, svetla su zatreperila, a na ogledalu se pojavila poruka u magli:
„Ona je sledeća.“
U strahu, Sara je potražila svoju baku Elen, staricu od devedeset godina. Ona joj je otkrila istinu:
— „Posmatrač se hrani strahom i vezom između blizanaca. Vraća se svakih trideset godina.“
Strah je rastao. Jedne noći, Ema je vrisnula da je „Lila ispod njenog kreveta“. Otac Majk je pokušao da ih izvede iz kuće, ali dok je pripremao auto, nešto ga je udarilo. U tami su ugledali siluetu — visoku, bez lica, sa očima koje su svetlele crveno. Policija nije pronašla ništa, ali jedan policajac je prepoznao crteže iz Lukine sveske: njegov brat je nestao u istom šumarku pre mnogo godina.
Te noći, u Lukinom dnevniku pojavila se poruka:
„Ponoć. Vrata. Dovedi je.“
Sara je otišla u šumu tačno u ponoć. Ema ju je potajno pratila. Pod svodom iskrivljenih stabala, Posmatrač se pojavio.
— „Sad želi mene, jer se Lila borila“, šapnula je Ema.
Sara je pokušala da je zaštiti, ali stvorenje se samo nasmejalo i tama ih je obavila. U zoru, Ema je nestala.
Pretragom šume, na mestu gde je tlo bilo razvaljeno, pronašli su čistinu. Tamo su stajali Lila i Luka — oči su im bile crne, ali mirne.
— „Moraš da biraš“, rekla je Lila. „Jedan ostaje, drugi odlazi.“
Ema se pojavila, bleda, ali živa.
— „Lila mi je pomogla“, šapnula je.
Sara ju je čvrsto zagrlila, dok je Lila mirno zakoračila napred.
— „Više se ne bojim, mama. Znam šta treba da uradim.“
Luka joj je pružio ruku.
— „Ako odemo zajedno, sve će se završiti.“
U tom trenutku oboje su zakoračili u tamu. Bljesnula je svetlost, Posmatrač je urliknuo, i šuma je utihnula.
Kada su Sara i Majk izašli, nebo je bilo vedro. Zemlja na mestu portala bila je zatvorena, a iz nje su rasle dve cvetne stabljike — jedna bela, druga plava.
Te noći, Ema je nacrtala Lilu i Luku na livadi, kako se smeju pod suncem.
— „Sad su dobro“, šapnula je.
Nedelje kasnije, kuća je ponovo bila mirna. U dvorištu je posađeno drvo u znak nade. Ponekad bi Ema gledala kroz prozor i tiho rekla:
— „Hvala, Lila. Hvala, Luka.“
Sara bi se nasmešila, znajući da postoje veze koje ni smrt ne može prekinuti.
A duboko u šumi, noću se i dalje čuje tihi dečji smeh — dokaz da prava ljubav nikada ne umire… i da su neki krajevi, zapravo, novi početci.