Katarina i njen muž Marko preselili su se u Kairo, u Egipat, sa svojom osmogodišnjom ćerkom Tarom kako bi podržali Markovu sve uspešniju karijeru novinara. Tara je obožavala da se igra u dvorištu ispod njihovog stana, a Katarina je provodila dane usklađujući posao sa brižnim pogledom na svoju ćerku.
Jednog sasvim običnog utorka Katarina je ostavila Taru na čuvanje Marku dok je obavljala obaveze. Kada se te večeri vratila kući, zgrada je bila okružena policijskim automobilima, a njena ćerka je potpuno nestala – bez ikakvog traga, bez svedoka i sa Markom koji je delovao potpuno slomljeno.
Nedeljama je cela zajednica bezuspešno tragala za Tarom. Marko je javno plakao i držao govore, ali kod kuće, kada bi ostajali sami, postajao je jezivo tih. Posle godinu dana ispunjenih neprospavanim noćima i nepodnošljivom tugom, slomljena Katarina je nevoljno pristala da se sa Markom vrati u Ohajo, osećajući kao da svoju ćerku ostavlja zauvek u Egiptu. Tragedija je potpuno uništila njihov brak i završila se razvodom.
Tokom naredne dve decenije Katarina je vodila miran život, posvećen čekanju i čuvanju kutije sa Tarinim starim stvarima. Marko je, s druge strane, tragediju pretvorio u svoju priliku i izgradio uspešnu karijeru pisca, pišući o svojoj navodnoj tuzi.
Dvadeset godina nakon nestanka, pedesettrogodišnja Katarina dobila je primerak Markove najnovije knjige pre objavljivanja, pod naslovom Ćerka koju sam izgubio u Kairu. Istog dana stigla je i anonimna razglednica iz Egipta. Na njenoj poleđini nalazila se adresa u Ohaju i jeziva poruka:
„Dođi sama ako još želiš da saznaš istinu o Tari.“
Katarina je požurila do navedene iznajmljene garaže, očekujući okrutnu šalu ili novi košmar. Umesto toga, zatekla je dvadesetosmogodišnju ženu kako je čeka među kartonskim kutijama.
Bila je to Tara.
Živa.
U rukama je držala gomilu rođendanskih pisama koja je godinama pisala svojoj majci, a koja nikada nisu bila dostavljena.
Tara je otkrila da nikada nije nestala. Iz dvorišta ju je odvela Markova ljubavnica Milica, sa kojom je imao tajnu vezu. Marko je planirao da ostavi Katarinu, ali nije želeo da izgleda kao čovek koji je napustio porodicu u inostranstvu, pa je zajedno sa Milicom iscenirao otmicu.
Još iste noći Marko je posetio Taru u Miličinom stanu i slagao malu devojčicu. Rekao joj je da ju je majka napustila i vratila se u Ameriku. Milica je odgajala Taru pod lažnim imenom, ali je pre smrti ostavila detaljno pisano priznanje u kojem je opisala kako je Marko svoj ugled stavio iznad života sopstvene ćerke.
Besne i naoružane istinom, Katarina i Tara suočile su se sa Markom tokom njegovog javnog predstavljanja knjige. Upravo dok je čitao licemerni odlomak o bolu zbog gubitka deteta, Tara je izašla pred publiku.
Pred zapanjenim slušaocima i novinarima bacila je na sto Miličino priznanje i pisma iz svog ukradenog detinjstva, javno razotkrivši njegovu dvadesetogodišnju laž.
Nakon toga Katarina i Tara vratile su se u Katarininu kuću kako bi polako obnovile vezu koja im je bila oduzeta. Jednog jutra, uz tanjir palačinki, Tara je stidljivo pružila ruku i dotakla majčinu.
Bio je to bolan, ali pun nade početak njihovog dugog puta ka ponovnom pronalaženju jedna druge.