1998 godine Nora je bila 17-godišnja majka blizanaca koja se borila za opstanak, nakon što su je roditelji izbacili iz života. Radila je kasne smene u univerzitetskoj biblioteci u Sijetlu i živela od instant supa, jedva sastavljajući kraj s krajem. Tokom jedne kišne noći, srela je beskućnika po imenu Arvid, koji je drhtao ispod nadstrešnice. Iako joj je ostalo samo 10 dolara za autobusku kartu i hleb, osetila je nalet saosećanja i gurnula mu novac u ruke, zamišljajući sebe i svoje bebe, pre nego što je tri milje hodala kroz pljusak do kuće.
Tokom naredne skoro tri decenije, Nora je neumorno gradila svoj život i na kraju pronašla stabilnost uz pomoć ljubazne komšinice, gospođe Grete. Međutim, kriza je nastupila kada se njena ćerka Maja sa 25 godina teško razbolela, ostavljajući porodicu pod ogromnim medicinskim dugovima. Upravo kada je Nora osećala da ponovo tone, u njenu kancelariju je došao advokat po imenu Karter sa pohabanim drvenim sandukom. U njemu se nalazio kožni notes koji je Arvid vodio 30 godina, u koji je upisivao svaku osobu koja mu je pokazala dobrotu, a Norino ime se pojavljivalo najčešće.
Arvid je na kraju uspeo da ponovo izgradi svoj život, radeći stalne poslove i štedeći svaki dinar, ali nikada nije zaboravio devojku koja ga je tretirala kao da je važan. Pronašao je Noru putem lokalne humanitarne akcije koju je pokrenula za Majine medicinske troškove. U kutiji je, pored sveske, bio i ček na 62.000 dolara — Arvidova životna ušteđevina. Ostavio joj ga je u testamentu, uz objašnjenje da taj novac zapravo pripada „trenutku koji je promenio njegov život“.
Ovo neočekivano nasleđe omogućilo je Nori da otplati sve medicinske dugove i konačno slobodno prodiše. Preplavljena spoznajom da je njen mali čin dobrote putovao kroz vreme da je spase, Nora je posetila gospođu Gretu kako bi joj konačno uzvratila za godine pomoći. Shvatila je da 10 dolara za koje je mislila da ne može sebi da priušti da ih da — nikada zapravo nisu nestali; samo su čekali trenutak kada će joj biti najpotrebniji.
Nora je odlučila da oda počast Arvidovom nasleđu tako što je započela svoj sopstveni notes u koji je zapisivala svoja dela dobrote. Počela je da pomaže drugima na male načine — plaćala autobuske karte, kupovala namirnice i podržavala kolege — jer je sada razumela da vrednost jednog čina ne leži u iznosu, već u vezi koju stvara. Na kraju je posetila Arvidov grob i ostavila novčanicu od 10 dolara na njegov nadgrobni spomenik, zatvarajući tako krug 27-godišnjeg putovanja uzajamne milosti.