Dve godine, dok je rak polako i nemilosrdno mrvio mog muža, ja sam svakog dana bila pored njega. Bolest mu je prvo oduzela snagu, zatim glas, a na kraju i sposobnost da ustane iz kreveta. Hranila sam ga kašikom, menjala mu posteljinu i bila jedina osoba koja ga je držala za ruku kada bi se noću budio u strahu. Kada smo se venčali, on je bio stariji od mene i zaljubila sam se u tu njegovu tihu snagu koja mi je ulivala mir. Kada smo saznali da je u poslednjoj fazi bolesti, tražio je od mene samo jedno: „Ne odlazi.“ Nisam otišla; postala sam njegove ruke, noge i njegov glas.
Draganova odrasla deca, Marko i Jelena, u tim teškim danima gotovo da nisu ni svraćali. Ponekad bi pozvali i obećavali da će doći, ali su obaveze u njihovim životima uvek bile važnije od oca. Dragan je izdahnuo jednog jutra rano, držeći me za ruku. U tom trenutku osetila sam se kao da se nije završio samo njegov život, već i moj. Ubrzo nakon sahrane, deca su došla u kuću; u rukama nisu nosili cveće za saučešće, već hladne fascikle. Rekli su mi da kuća, računi i sve ostalo pripada njima, i da ja tu više nemam mesta. Izbacili su me na ulicu.
Sa samo dva kofera, ostala sam na ulici, izbačena iz kuće kojoj sam dala godine života, kao da sam potpuni stranac. Nisam imala snage da se borim. Danima sam sedela u hotelskoj sobi ne znajući šta da radim. Baš kada sam pomislila da je sve gotovo, na telefon mi je stigla misteriozna poruka. U poruci je bila adresa banke, broj sefa i šifra koju je činio moj datum rođenja. Bilo je jasno da mi je muž ostavio testament. Drhtavim rukama sam otišla u banku i kada sam otvorila taj sef, briznula sam u težak plač pred onim što sam videla.
Unutar sefa stajao je godinama sakupljan, pažljivo biran zlatni nakit i dragulji. Na samom vrhu bila je poruka napisana Draganovim rukopisom koji sam tako dobro poznavala. U belešci je objasnio da je ovu ušteđevinu godinama pripremao kako bi deci osigurao budućnost, ali da je, videvši njihovu nezahvalnost tokom bolesti, promenio mišljenje. „Ovo zlato ne može biti plata za tvoju vernost, pažnju i bezuslovnu ljubav, ali neka bude početak za tvoj novi život,“ napisao je. Njegova deca nikada nisu saznala za ovo blago, niti će ikada saznati.
U tom trenutku sam shvatila da moj muž nije bio uz mene samo fizički; on je planirao da me zaštiti od ove bezobzirnosti i nakon odlaska. Na kraju poruke je pisalo: „Ne drži se prošlosti, ne živi u bolu; zaslužuješ sreću i mir.“ Dok sam usred banke privijala taj papir na grudi plačući, nisam dobila samo materijalnu sigurnost, već i veliku pravdu koju sam zaslužila. Sada sam imala jedino što mi je trebalo da započnem novi život – poslednji blagoslov i podršku svog muža.