Nisam čak ni znala koji je dan u nedelji; nakon porođaja, vreme se izgubilo u vrtlogu nespavanja i stalnih prigovora. Ruke su mi drhtale od umora dok sam pokušavala da umirim svog novorođenog sina. Moj muž Dragan je već tri sata ležao na kauču, s telefonom u ruci, uživajući u svom miru. Daleko od toga da mi pomogne, on me je u ovaj život naterao ucenom: „Ako mi ne rodiš dete, odlazim.“ Sada mu je bilo teško čak i da mi doda čašu vode, a optuživao me je za nesposobnost kad god bi večera kasnila.
Te noći beba nije prestajala da plače. Satima sam hodala po sobi tamo-amo, dok mi noge potpuno nisu otkazale. Vrtelo mi se u glavi, svet oko mene je počeo da se okreće. Pogledala sam u muža koji je gledao televiziju; ne okrećući se, samo je procedio: „Trebalo je odavno da ga ućutkaš.“ U tom trenutku moje telo je odustalo; u ušima mi je zazujalo i srušila sam se na pod sa bebom u naručju. Poslednje što sam čula pre nego što sam izgubila svest nije bio njegov glas pun brige, već besni povik: „Hej, šta to radiš? Nemoj da mi tu umireš!“
Kada sam otvorila oči u bolnici, Dragan je stajao pored mog kreveta, ali na licu je imao onaj isti iritantni izraz. Bez ikakvog pozdrava, rekao je: „Možeš li konačno da se vratiš svojim dužnostima? Gladan sam, a tvoj sin ne prestaje da urla.“ Rekao je „tvoj“, a ne „naš“ sin. Nije me pitao kako sam, niti šta se desilo; samo je čekao da ustanem i ponovo ga služim. Upravo tada je pukao i poslednji atom mog strpljenja i donela sam odluku zbog koje se nikada u životu neću pokajati.
Polako sam se ispravila i pogledala ga pravo u oči. „Ne, neću to uraditi,“ rekla sam. Dok me je šokirano gledao, nastavila sam: „Razvodim se. Sud će podeliti sve odgovornosti. Određenim danima u nedelji dete će biti potpuno kod tebe; tada ćeš na svojoj koži naučiti šta znači menjanje pelena usred noći i beskrajan plač.“ Lice mu je odjednom postalo bledo kao kreč, ostao je bez reči.
Rekla sam mu da se neće kajati samo zato što me gubi, već zato što me je mesecima tretirao kao stvar. „Ja ću od sada spavati, odmarati se i živeti; a ti ćeš prestati da budeš ukras u kući i naučićeš da budeš otac,“ rekla sam. Prvi put nakon toliko meseci osetila sam kako mi se pluća pune dubokim, svežim vazduhom. Iz te bolničke sobe izašla sam ne više kao žrtva, već kao snažna žena koja drži konce svog života u svojim rukama.